Podeli

Pozdrav vozdrav prijatelji dragi. Nije me bilo neko vreme… Šta? Niste ni primetili? Ma ko vas… Šala, šala. Ne znam kako je kod vas, ali meni je počela nedostajati ova kolumna, ali, jel’ te, zbog previše obaveza nikako nisam mogao da se pokupim i napišem nešto. Mislim, realno, mogao sam, ali bio bi neki teški shit, a vi to niste zaslužili (videste li kako se ulizujem? Znam, znam i za medalju i za Oskara).

Nego, da mi pređemo na stvar i da ja više ne bulaznim u prazno. Toliko toga se izdogađalo u ovoj našoj Zemlji Čuda u proteklih mesec dana, da ja naprosto ne znam odakle da počnem. Moram priznati da su neki ljudi počeli da me inspirišu, te sam počeo zapisivati i beležiti njihove izvale i nebuloze, čisto da, kad se jako smorim, kao na primer na ovakav kišan dan kao što je današnji, uzmem notes, pročitam i nasmejem se budalizmu koje teži ka beskonačnosti i to minus beskonačnosti.

Ja se svim silama trudim da na dnevnim bazama izbegnem jednu jedinu stvar. To mu dođu raznorazne vesti i dnevnici, kako na nacionalnim, tako i na ovim lokalnim televizijama. Zaista sebi ne mogu da priuštim takav luksuz da mi se živci pomere zbog idiotizma kojim obiluje sadržaj istih. No, pre neki dan sam se žešće zeznuo i ostavio upaljen televizor, pa ni ne primetih kad me je dnevnik jedne televizije sa nacionalnom frekfencijom uvukao u svoj mali i ograničeni svet.

U životu u roku od tih pola sata nisam čuo većih gluposti, a neke sam i zapisao, pa ih prosto moram podeliti sa vama. Mi moramo da sudelujemo zajedno, pošto smo ista strana u ovoj borbi, a kako su nam bensedine ukinuli i kako nas teraju da ih nabavljamo na crno (što je sve teže i teže), nama ništa drugo ne ostaje nego da delimo svoju muku međusobno.

Dakle, stavka prva. Pijana pevacica uhvaćena i uhapšena, te odvedena na trežnjenje. Malo mi bejaše čudno, pošto od afere Karlovačka Gimnazija nijedna pevačica nije bila na Dnevniku, ali, bože moj. Isprva pomislih - pa šta sad, od kad smo mi to postali lažni moralisti, kao da niko od nas nije nikada bio priveden na trežnjenje? Mislim, ja nisam, ali planiram jednog dana, što da ne. J***š mladost bez pijanstva. I htedoh čak i da stanem u odbranu posrnule pevaljke… Sve dok ista nije otvorila usta i bacila me u trans transeva. Ženo, ‘leba ti, nemoj više nikad da daješ izjave za medije, ako boga znaš! Pa koliko mongoliodan trebaš da budeš pa da posle svega javno na tv-u kažeš kako ćeš i dalje da se opijaš i još da prosipaš gluposti tipa: „Bilo mi je lepo u ćuzi, odmorila sam se…“

Prosto se da pomisliti da si jedva čekala svojih 5 minuta… To se ne radi tako, moraš da se kaješ, da pričaš da si grešnica, da tražiš da te izbičuju po leđima u prvom manastiru u okruženju, e onda kad te pošteno izbatinaju i javno žigošu kao grešnicu, smeš opet da se napiješ, ali moraš da pričaš kako je jače od tebe, kako se ti boriš, ali nikako ne možeš da pronađeš životni ritam, ovo ono, pa prva rehalibitacija, pa druga, treća, peta i na kraju budeš roll model za ostale grešnice, jer uspeš da se iskobeljaš iz kandži tako opake bolesti zavisnosti. Ugledaj se malo na svetski džet set… Ajde, molim te, kad si videla Britney ili Amy da se kurče? I šta im sad fali? Dobro nećemo o Amy, to je drugačija tematika… Uglavnom, skontali smo, ti si bad bitch i ne može ti niko ništa… Ajd’, nek’ ti bude…

E, onda se jedvah pribrah posle nje, pa je krenuo red izveštaja iz crne Libije, koja na kraju završi još gore nego mi, i one face ljudi srećnih jer su slobodni… To mu dođe kao Srbi pre desetak godina… Libijci, vidimo se za deceniju kad vam slome sve iluzije, nema boljeg sutra, džabe trošite vatromete.

E, a onda glavni deo Dnevnika, koji me je prosto naprosto očarao. Izjave jednog, da kažemo biznismena, nekadašnjeg sponzora jedne pevaljke koja je prvo tvrdila da ne valja, a sad tvrdi da je dobra… no, ona nije bitna u ovoj priči, dovoljno je ta sebi, da kažemo zašećerila život.

I sad čovek priča i priča i sav se zdao, kaže proširuje srpsku privredu, ulaže u jednu drugu državu. Prva misao, teško državi u koju Srbija ulaže. E, a onda veliko finale: u suštini, da ne dužim, čovek odvali najveću glupost ikad. Ukratko, šećer je glavni izvozni proizvod Srbije. WTF? Koji šećer? Mi imamo šećer? Aha… E, a zašto su nam onda na rafovima u prodavnicama robne rezerve šećera? Da li on to pokušava da nam saopšti da mi izvozimo šećer, a plaćamo ga po 120 po kilogramu? Zanimljivo… Iako sam se trudio da ne ulazim previše u rad ove naše lepe zemlje i njene vlasti, moram priznati da sam fasciniran činjenicama da nam to nije prvi put da izvozimo nešto što i sami nemamo. Ma neka, nek je nama vlast i živa i zdrava i da dožive kraj mandata, a onda da dobijemo novu, još gladniju… Pa ćemo malo kao Grčka, malo kao Libija, pa ćemo da isceniramo neki novi rat… I dalje mi nije jasno kada smo postali tako predvidljivi i dosadni…

Do sledeće kolumne, puno toplih pozdrava iz Zemlje Čuda.

To bi bilo sve za danas, NeMo se odjavljuje, a program ste pratili putem Skype linka.

Doviđenja.